U društvu u kojem prava i slobode pojedinaca često zavise od političke volje i institucionalne podrške, borba za prava osoba sa invaliditetom (OSI), manjina i obolelih od retkih bolesti ostaje jedan od najvećih izazova savremenog doba. Ljudi koji se suočavaju s ovim izazovima ne samo da se bore za svoje osnovne ljudske i socijalne potrebe, već i za poštovanje svojih prava na rad, zdravstvenu zaštitu i pravedan tretman u svim aspektima života. Gde se nalazi granica prava, kako se iste tumače i šta sve može da se uradi kako bi se poboljšao položaj ovih marginalizovanih grupa?
Primeri boraca za prava OSI, manjina i obolelih od retkih bolesti
OSI ne traže ništa više od osnovne pravde – da im se omogući ravnopravan tretman i pristup svim pravima kao i ostalim članovima društva, ističe Olgica Kostić, sekretar Udruženja obolelih od multiple skleroze u Nišu.
„Zakonska regulativa navodi da svaka firma koja ima 50 zaposlenih treba da ima i jednog radnika sa invaliditetom. Međutim, mnogi poslodavci izbegavaju ovu obavezu tako što plaćaju kaznu koja je niža od troškova zapošljavanja OSI. To je moralno pitanje“, ističe Olgica, koja se već dugi niz godina bori za prava ljudi sa invaliditetom.
Problemi sa lečenjem, pristupom specijalizovanim ustanovama i lekovima su i dalje veliko pitanje. Evidentan je veliki napredak, ali i dalje mnogo stvari nije na svom mestu.
„Pozitivna lista lekova je značajno proširena, ali i dalje ostaje ograničena. Lekovi koji su na listi nisu uvek dostupni, a i sami procesi oko receptiranja i njihove primene mogu biti veliki izazov. Lekar je taj koji određuje koji lek treba da propiše, ali ponekad je i sama procedura duža nego što bi trebalo“, dodaje Olgica.
Institucionalna podrška: Potrebna reforma sistema
Iako je za pravu društvenu promenu potreban naporan rad, ne samo na polju svesti javnosti već i na institucionalnim izmenama, jedan od glavnih problema koji se ističe je nedovoljna i slaba podrška koju ova društvena grupa dobija od strane sistema. Institucije često ne pružaju odgovarajuću podršku i ne pružaju odgovarajuće mehanizme koji bi pomogli u rešavanju ovih pitanja.
Ogroman broj udruženja i aktivista radi na tome da podigne svest o pravima OSI i zalaže se za nove zakone koji će obavezati institucije na kvalitetniji odnos u rešavanju egzistencijalnih problema OSI. Primer su debate o pitanjima socijalne zaštite OSI, kao i uslovima zapošljavanja za ove osobe.
„Zapošljavanje osoba sa invaliditetom nije samo pitanje zapošljavanja radnika, već pitanje da li društvo prihvata i razume da osobe sa invaliditetom mogu biti vredni i kvalifikovani radnici. Društvo treba da menja svoje stavove, a to je dugotrajan i težak proces“, ističe Olgica.
Problemi sa sistemom: Kakav je odgovor institucija?
Naravno, postoje i pozitivni primeri podrške institucija, ali oni su i dalje veoma ograničeni. Sekretar Udruženaj obolelih od multiple skleroze kaže da je gradonačelnik Niša obećao poboljšanje uslova za organizacije koje se bave OSI tako što će smanjiti plaćanje zakupnina za gradski lokal, što će im, kako tvrde, omogućiti da usmere ta sredstva na finansiranje projekata koji su im potrebni.
„Naš predlog je bio da nam se smanje plaćanja za zakupe i održavanje prostora, jer bismo ta sredstva mogli da usmerimo na nabavku tehnike, kao što su novi računari, skeneri i slično. Ako se to realizuje, to će značajno poboljšati naše uslove za rad“, dodaje Olgica.
Međutim, često se dešava da i kada se institucije obavežu da će poboljšati uslove, reforma ne bude dovoljno brza i efikasna. To se posebno ogleda u oblasti socijalne zaštite, gde su, kako aktivisti ističu, potrebne duboke promene. Očekuje se da će, u skladu sa novom strategijom, do marta 2026. godine, biti povećan budžet za finansiranje organizacija koje se bave pravima OSI i sličnim društvenim pitanjima.
Gde je granica?
Ključno pitanje koje ostaje je gde je granica prava i koje su istinske mogućnosti ovih grupa da ih ostvare. Na kraju, potrebno je mnogo više od obećanja i malih koraka – pravedan i inkluzivan sistem koji će omogućiti OSI, obolelima od retkih bolesti i manjinama da se integrišu u društvo i da učestvuju u svim njegovim aspektima, a ne da budu samo na marginama.
Borba za prava je daleko od završetka, ali svi primeri koji dolaze iz stvarnog života pokazuju da se borba nastavlja. U svakoj od tih priča postoji upornost i nada da će jednog dana sistem ponuditi pravedne i održive uslove koji će omogućiti ravnopravnost svih građana.
