Sadržaji koji izazivaju bes donose najveću pažnju i zaradu, zbog čega je takozvani „rage bait“, odnosno, “mamac za bes” proglašen za reč godine. Zašto ljudi tako lako osuđuju i vređaju na netu i gde je granica slobode izražavanja?
Retko ko ostane imun na tople ljudske priče o pomoći drugima, životinjama, humanitarnim akcijama, zbog čega se takva tematika i plasira na medijsko tržište i društvene mreže. Neki objavljuju sadržaj koji namerno izaziva gnev kod ljudi i od toga zarađuju. Upravo su ti naslovi klikabilni. Nije slučajno što je “rage bait”, odnosno, “mamac za bes” reč za 2025. godinu, prema izboru Oksford Univerzitet Presa. Kao rezultat imamo takozvano “internet besnilo” – pregršt negativnih i uvredljvih komentara.
Psiholozi kažu da baš ta anonimnost na internetu ohrabruje ljude da napišu i objave šta god žele, čak i ono za šta ne bi imali dovoljno hrabrosti u direktnom kontaktu.
“Retko kad možete da naiđete na komentar koji zaista sagledava situaciju. Ako imate potrebu da nešto komentarišete, onda komentarišite u skladu sa onim što ste videli, a ne da je to odmah osuđujuće, stavljanje na stub srama, degradiranje neke osobe”, kaže klinički psiholog Violeta Vučković.
Turkijan Redžepi, osnivač udruženja Roma World I novinar, kaže da su naročito na udaru marginalizovane grupe.
“Mislim da bi možda trebalo da postoje neki filteri. Da mi, svi koji radimo u medijima, možda ipak malo više povedemo računa o tome kako i šta komentarišemo. Posebno ako je u pitanju neka osetljiva tema ili priča koja se tiče manjinskih, ranjivih grupa.Tu bi trebalo da mi sami novinari, koji radimo te poslove, malo filtriramo sadržaj, da postoji osoba koja će o tome voditi brigu. Mislim da bi trebalo da imamo neku vrstu samokontrole i da pokažemo malo više empatije jedni prema drugima”, kaže Redžepi.
Zašto su onda takvi sadržaji najčitaniji? Gde je nestala empatija?
“Klikćemo verovatno iz nekog nerazmišljanja. Ako bismo na trenutak zapitali kako bismo se mi osećali da se takav sadržaj odnosi na nas. Manjak razmišljanja o tuđim osećanjima. To ne znači da ljudi ne treba da izražavaju svoje mišljenje, ali je važno razmisliti kako će se druga osoba osećati. Komentar ne vidi samo osoba kojoj je upućen, već i drugi ljudi, što često pokreće lavinu uvreda koja se širi”, dodaje Vučković i poručuje:
Osoba koja bez povoda povredi nekoga više govori o sebi nego o osobi koja je objavila sadržaj.
