Josip Broz Tito umro pre 45 godina
Doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito preminuo je na današnji dan, pre 45 godina, u Ljubljani. Kovčeg s posmrtnim ostacima je “plavim vozom” sutradan iz Ljubljane preko Zagreba stigao u Beograd, dok su hiljade ljudi usput odavali poštu.
Procene su da je Titovoj sahrani prisustvovalo oko 700.000 ljudi, a – prema zvaničnim podacima – ispratilo ga je 209 državnih delegacija iz 128 zemalja sveta.
Kuća cveća na Dedinju danas je deo Muzeja istorije Jugoslavije i jedno od najposećenijih turističkih mesta u Beogradu, a Titovi poštovaoci iz bivših Jugoslovenskih republika organizovani se okupljaju na dan Titove smrti 4. maja i 25. maja, koji je u bivšoj SFRJ slavljen kao Dan mladosti.
Josip Broz rođen je u Kumrovcu, u Zagorju, nedaleko do granice sa Štajerskom, najverovatnije 7. maja 1892. Otac je bio Hrvat, majka Slovenka.
Nakon neurednog osnovnog školovanja u rodnom mestu, zanat je učio u Sisku. Navodno ubrzo po dolasku u Zagreb 1910. aktivan je u radničkom pokretu, kada postaje član lokalne Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije.
Od 1913. na odsluženju je vojnog roka, gde se istakao kako sticanjem podoficirskog čina, tako i kao drugoplasirani na takmičenju u mačevanju u vojsci Austrogarske.
Pošto je Beč započeo Prvi svetski rat napadom na Srbiju, našao se na frontu. U prvo vreme ratovao je na srpskom frontu. U njegovim potonjim zvaničnim biografijama taj podatak je bio zanemaren, isticalo se jedino da se zbog nediscipline tada našao zatočen u Petrovaradinu. Potom je upućen na ruski front, u Galiciju.
Maja 1915. posle ranjavanja, Rusi ga zarobljavaju. Ostatak Prvog svetskog rata provodi u Rusiji. Odbio je da se priključi jugoslovenskoj dobrovoljačkoj formaciji u Rusiji.
U potonjim biografijama navođeno je da je bio učesnik Oktobarske revolucije, što nije istina.
Hapšen je 1927. i 1928. Pošto je osuđen na pet godina robije, iz zatvora će izaći marta 1934. 
Potom postaje član Politbiroa KPJ i profesionalni komunistički funkcioner. Tokom druge polovine tridesetih uspelo mu je da ukloni sa čelnih mesta u partiji više istaknutih funkcionera, počev od prethodnog lidera KPJ Milana Gorkića (Čižinskog) odnosno konkurenata poput Labuda Kusovca ili Petka Miletića.
Od kraja 1937. predstavljao se kao generalni sekretar CK KPJ. Tokom Građanskog rata u Španiji, prema pojedinim, neproverenim, navodima odlučivao je o sudbinama pojedinih istaknutih partijskih zvaničnika.
Oktobra 1940. dospeva i formalno na čelo KPJ.
Pošto je Jugoslavija aprila 1941. okupirana, iz Zagreba odlazi u Beograd, gde će posle naloga iz Moskve, koji je usledio pošto je Sovjetski Savez napadnut, započeti organizaciju ustanka u Srbiji.
Kao vrhovni komandant NOPOJ predvodio je otpor u okupiranoj Jugoslaviji, što je krunisano velikom pobedom.
Postupno, krajem 1943. uspelo mu je da se nametne kao glavna snaga otpora unutar Jugoslavije i u očima zvaničnog Londona.
Kao neprikosnoveni lider socijalističke Jugoslavije predvodio je zemlju od oslobođenja 1944/1945. do smrti maja 1980.
U prvo vreme najverniji saveznik Moskve, pošto je Staljin odlučio da ga se reši, što je obelodanjeno krajem juna 1948. Rezolucujom Informbiroa, postupno se oslanja na Zapad.
U Vašingtonu je tada odlučeno da mu se uputi pomoć, s ciljm urušavanja monolitnosti komunističke internacionale.
Uživao je zatim znatnu vojnu, finansijsku i drugu pomoć od SAD.
U uslovima ondašnjeg takozvanog hladnog rata, i paralelnog procesa dekolonizacije, uspelo mu je da se postupno, krajem pedesetih i ranih šezdesetih, nametne kao jedan od lidera takozvanog Trećeg sveta, odnosno Pokreta nesvrstanih, čiji je bio osnivač, zajedno sa Nehruom i Naserom.
