Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Sićevu: Duhovni raj nadohvat ruke (VIDEO)

Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Sićevu svoju slavu dočekuje u sasvim novom svetlu: Nakon što je podignut novi manastirski konak, do manastira je napravljen novi pristupni put, sazidan je potporni zid i celokupni manastirski kompleks doživeo je novi procvat. Manastir dočekuje vernike iz celog sveta, a sada je još bliže svima koji žele da vide čudesnu ikonu Presvete Bogorodice i druga bogatstva te svetinje, uživaju u duhovnom miru i uživaju u pogledu na nepatvorenu prirodu.

Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Sićevu jedan je od najstarijih manastira u tom delu Srbije. U predivnom prirodnom okruženju na zapadnoj kapiji Sićevačke klisure, na padinama Kusače, ovaj manastir i dan danas kao i nekada dočekuje vernike iz čitavog sveta.

Dalibor Midić, sveštenik Eperhije niške

“Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Sićevu kod Niša predstavlja jednu od najznačajnijih svetinja pravoslavne Eparhije niške iz vremena osmanske uprave ovim krajevima. Ova velika svetinja do danas nije u potpunosti na najbolji način razjašnjena niti je njena prošlost do detalja rekonstruisana, ali ono što sa sigurnošću možemo da kažemo na osnovu sačuvanih istoriografskih podataka i onoga što danas manastir kao materijalno istorijsko svedočanstvo i spomenik kulture naše prošlosti može da posvedoči, to je da je on završen u 17. veku. Na portalu iznad ulaznih vrata pominje se nekoliko godina kada je hram živopisan. U pitanju su 1.655 1657 godina i pojavljuju se imena sveštenika zaduženih za podizanje ovog manastira kao i zografa koji su unutrašnjost manastira naslikali”, ispričao je sveštenik Eparhije niške Dalibor Midić.

Uprkos burnoj istoriji i zubu vremena, freske islikane pre mnogo vekova i dalje plene svojom lepotom.

Iako sakriven duboko u šumi u srcu Kusače, gotovo uvek je bio na meti osvajača.

“Sićevački manastir delio je sudbinu svog naroda i svako stradanje koje je grad Niš i njegova okolina preživljavao, preživeo je i sam manastir. Postoji jedna legenda vezana za manastir koja kaže da je, kada je naišlo Osmansko pustošenje ovih krajeva manastir “preleteo Nišavu s jedne na drugu stranu”. I tek nedavno, pre svega nekoliko godina, prilikom izgradnje porodične kuće u selu Sićevo domaćini su u dvorištu pronašli temelje hrama koji po svojim gabaritima potpuno odgovara sadašnjem Sićevačkom hramu. Čak se i freskoslikarstvo koje je sačuvano u podnožju u fragmentima podudara sa freskoslikarstvom Sićevačkog manastira. Možda je manastir preleteo ali verovatno je da je prvobitni manastir bio opustošen kada su iz pravca Sofije Osmanlije naišle nakon pada Kočine krajine, opustošile čitav ovaj kraj. Tada je stradala i stara crkva u Ostrovici čije se ikone čuvaju u Hramu svetih apostola Petra i Pavla u Ostrovici. Narod je najverovatnije iz tog razloga sa druge strane, na levoj obali Nišave, sazidao hram u istim gabaritima kao što je bio taj na desnoj obali, ali malo sakriveniji od očiju Turaka”.

“Arheološka istraživanja koja su izvedena 60-ih godina potvrdila su postojanje nekropole oko hrama i unutar hrama što nije bilo retkost, ljudi su se sahranjivali u blizini svojih svetinja. Ta nekropola nije iz antičkih vremena, ona predstavlja nekropolu novijeg datuma, uslovno rečeno od pada Srbije pod osmansku vlast od 16. veka pa nadalje, moguće da je na tom mestu podignut današnji hram i manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Sićevu. Običaj je još od najranijih vremena bio da se na mestu stradanja svetih mučenika podižu hramovi. Tako u Nišu već u četvrtom veku imamo sazidan katedralni saborni hram sa martirijumom odnosno mestom gde su sahranjeni mučenici koji su postradali. Možda i to mesto odabrano kao mesto i spomen stradanja nekih ljudi od Osmanlija pa je na tom mestu hram i podignut”, rekao je sveštenik Dalibor Midić.

Uprkos burnoj istoriji rušenjima razarenjima ovaj manastir gotovo Uvek je bio u životu Tako je bilo i u vreme Oslobođenja od Turaka.

“1.878 godina zatiče ovaj manastir kao muški sa svega dvojicom kaluđera koji u njemu žive. Već te godine kralj Milan Obrenović, oslobodilac Niša, u Vršcu u livnici Đorđa Bote poručuje nova zvona za sićevački manastir, koja se i danas tamo nalaze i čuvaju. U periodu nakon završetka Prvog svetskog rata u manastir se useljavaju ruski monasi. U periodu od 1915. do 1918. godine manastir je teško stradao – prema pisanju Porfirija Ilčinskog, igumana, poreklom Rusa koji je ovde kasnije živeo u manastiru, ikonostas manastira je potpunosti uništen pa 1921. godine jedan drugi ruski emigrant Vasilije Rudanovski, umetnik, profesor slikanja u Nišu,, oslikava sadašnji ikonostas hrama. U manastiru će do sedamdesetih godina uglavnom živeti ruski monasi. Porfirije Ilčinski, iguman, obnoviće u potpunosti manastir i manastirski konak da bi od 80-ih godina upravu nad manastirom preuzele monahinje. U periodu nakon Drugog svetskog rata monaštvo je bilo prilično brojno što nije za očekivati u takvim društveno političkim okolnostima a tri monahinje skoro 40 godina iznele su najteži period ovog manastira na svojim plećima”, priča sveštenik.

Iz tih vremena datira i priča o čudesnoj ikoni Presvete Bogorodice.

Manastir u Sićevu, čudesna ikona Presvete Bogorodice

“U manastiru se, vredno je pomenuti, čuva jedna ikona Presvete Bogorodice. Predanje nju vezuje za Rusiju, da je doneta iz Rusije. U stvari lično mislim da je došlo do nekih zamena teza. Moguće da su tu ikonu Rusi sa sobom doneli, ali ona sigurno nije ruska ikona. Po načinu izobražavanja ona predstavlja prvoklasni zografski rad srpskih slikara polovine 19. veka. Ruski kaluđeri koji su bežali iz boljševičke Rusije nosili su sa sobom sve i na tom putu skupljali su razne svetinje koje su sa sobom nosili dok nisu našli svoje trajno utočište i dok nisu bili primljeni u podaništvo kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca šetali su po mnogim manastirima. Moguće da je ta ikona iz nekog našeg manastira doneta u sićevački manastir ili pak da je ona u tom manastiru čuvana i da ona možda predstavlja deo tog prvobitnog ikonostasa koji je u Prvom svetskom ratu izgoreo. Nimalo ne umanjuje značaj i svetinju ove Bogorodičine ikone naprotiv treba da budemo Ponosni što ona predstavlja deo našeg nasleđa”.

Danas ovaj manastir sa prilaznim putem i dvorištem izgleda lepo. Ovo je zapravo finale posla koji je započet tek pre 20-ak godina.

“U poslednje vreme od 2000-ih godina manastir je doživeo novu obnovu, 2007 godine osvećena je priprata, podignut je novi manastirski konak i poslednju obnovu manastir je doživeo u naše vreme kada je do manastira napravljen dobar novi pristupni put sazidan Novi potporni zid i celokupni manastirski kompleks doživeo jedan novi procvat i novu obnovu”, rekao je sveštenik Dalibor Midić.

Ove 2024 godine zahvaljujući dobrim ljudima manastir izgleda potpuno drugačije. Radovi su počeli u rano proleće, danima su radnici krčili i širili prilazne puteve do manastira. Za potrebe gradilišta proširili su i nasipali put kroz šumu koji povezuje vikend naselje Prosek sa vikend naseljem Sićevo Kusača.

U porti manastira radilo se danonoćno, bez pauze, bez praznih hodova, radile su se pripreme za izgradnju visokog potpornog zida. I onda za samo nekoliko meseci dobili smo potpuno nov i proširen put od skretanja sa regionalnog puta za Pirot pa preko mosta i kanala do samog manastira. Aa u porti manastira dobili smo visoki potporni zid. Ispred samog manastira napravljeno je veliko proširenje sa parking placem i parkićem sa predivnim pogledom na sićevačke stene. Danas je sve ovde drugačije gotovo savršeno ovo je jako poštovan manastir o tome svedoče vernici iz čitavog regiona koji u velikom broju svakog vikenda posećuju ovu bogomolju.

“Blagoslovom arhiepiskopa i mitropolita niškog gospodina Arsenija, penzionisani sveštenici svake nedelje i praznika služe u Sićevačkom manastiru i to je svetinja koja uvek i stalno privlači ljude. Naši ljudi vole manastire, vole manastirska bogosluženja i vrlo rado posećuju svetinje naše predivne zemlje, tim pre što je ovaj manastir jako blizu grada i uopšte nije teško do njega stići. Veliki broj ljudi okuplja se oko ove svetinje i vezan je za ovu drevnu svetinju. Naši stari preci hrišćani crkveni pisci govorili su da je krv mučenika seme hrišćanstva odnosno na tom mestu gde se prolije mučenička krv mnogi kasnije postanu hrišćani manastir sićevo svedok je stradanje našeg naroda sapatnike svega onoga što je naš grad doživljavao i zapravo to seme koje je posejano tada donosi plodove mnogo vekova kasnije kada ljudi i dalje hrle kao i svetinji tražeći utehu i neki unutrašnji mir pronalazeći na tom mestu ono što je važno za njihov duhovni život za uzrastanje u vrlini napredak u životu i onome što se naziva duhovni razum”…

Čitavu ovu priču upotpunjujem monahinja Arsenija koja goste sa osmehom i blagom rečju.

“Trenutno u manastiru živi igumanija Arsenija na čija pleća je položen čitav opstanak manastira manastirsko sestrinstvo još uvek ne postoji i mnogo razloga dovelo je do toga ali nadamo se da će u nekoj budućnosti ovaj manastir biti ispunjen mnogobrojnim sestrinstvom kao što je bilo nekada igumanija Arsenija trudi se da sačuva održi ovu svetinju koja predstavlja pravi biser pobožnosti stare pobožnosti Niša i okoline”.