уторак, јул 16

„Mi govorimo, jer oni ne mogu” – SrbI iz BiH u UN svedoče o zločinima u ratu

0
51

Njujork, 22. maja 2024. FOTO TANJUG/ Zoran Coliæ/ bg

U sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku održava se panel na kojoj govore srpske žrtve i svedoci rata u BiH, a prisustvuje i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Panel je počeo minutom ćutanja za žrtve rata u BiH.

Panel diskusiju na temu „Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti“organizovala je Stalna Misija Srbije pri UN.

Kako je navedeno na sajtu UN, jednaka pravda za sve žrtve rata u BiH jedini je put ka trajnom miru, stabilnosti i pomirenju. Takođe, navodi se da je bilo više od 100.000 žrtava na svim stranama, kao i da su izvršioci zločina bili na svim stranama.

Za porodice žrtava i dalje je teško da se njihov glas čuje i prepozna. Učesnici diskusije su Srbi koji su doživeli ili bili svedoci stravičnih zločina i u velikoj meri stradali tri decenije. Oni već 29 godina mole za istinu i pravdu i ova diskusija im je prilika da podele svoja svedočenja. Takođe, oni najbolje razumeju bol svih ostalih žrtava i njihovih porodica – bez obzira da li su Bošnjaci, Hrvati ili sugrađani Srbi, navodi se na sajtu UN u najavi panel diskusije.

Jović: Zanemarene patnje srpskih žrtava u ratu u BiH

Njujork, 22. maja 2024.  FOTO TANJUG/ Zoran Coliæ/ bg

Generalni konzul Srbije u Čikagu Damjan Jović izjavio je, otvarajući panel, da su patnje Srba, žrtava rata u BiH, zanemarene i da je rezolucija o Srebrenici o kojoj će se raspravljati 29 godina nakon rata, podelila ne samo ljude na Balkanu već i članove međunarodne organizacije.

O zločinima koje su doživeli ili im svedečili, govore Duška i Svetlana Stanić, Ranko Ristić, Dijana Ivanović, Miroslav Jović i stručnjak za pravo Gregori Rodi.

Posle panel-diskusije obratiće se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Sednica Generalne skupštine UN, na kojoj će se razmatrati predlog rezolucije o Srebrenici, biće sutra održana u Njujorku.

Duška Stanić: Nijedno dete ne treba da doživi strahote rata koje sam ja doživela

Duška Stanić, žrtva rata u BiH, rekla je danas da nijedno dete ne bi trebalo da prođe kroz strahote rata koje je ona doživela.

„Imala sam osam godina kada je izbio rat u bivšoj Jugoslaviji. Živela sam sa majkom, ocem i dve sestre u malom selu Duvno u zapadnoj Bosni. Naše selo je bilo magično mesto za odrastanje svakog deteta. Bilo je svejedno da li su mi prijatelji Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. Igrali smo se zajedno, naše porodice su radile zajedno, zajedno smo slavili“, rekla je Stanić na početku svog svedočenja na panelu koji organizuje Stalna Misija Srbije pri UN.

Ona je dodala da je jednog hladnog aprilskog jutra, dok se spremala za školu, majka obavestila da je škola zatvorena.

„Nisam shvatila šta se dešava, ali kada me je zaustavila dok sam pokušavla da odem da se igram sa drugaricom koja je živela u komšiluku, a koja je slučajno bila Bosanka, mama mi je rekla da moram da ostanem kod kuće i da se igram sa sestrama“, rekla je Stanić.

Stanić je istakla da nije bila svesna da je njena porodica pripadala manjini u gradu u kome je živela.

„Naredna dva meseca proveli smo u kućnom zatvoru, nismo mogli da izađemo napolje, nismo mogli da se igramo, nismo mogli da viđamo prijatelje i jeli smo samo hranu koja je bila dostupna u našem domu. Noću smo se skrivali dok su odrasli šaputali među sobom i nisam mogao da shvatim šta se dešava“, rekla je ona.

Dodala je da je pokušavala da shvati šta se dešava, zašto odjednom ne može da izađe napolje i da se igra sa drugarima i dadala da su se u međuvremenu bivše komšije i prijatelji dogovarali kako da ih likvidiraju.

„Za nekoliko dana u našu kuću stigla je grupa vojnika crnim kombijem sa zatamnjenim staklima, koji je služio za prevoz kriminalaca. Došli su vojnici u crnim uniformama i jedan od njih me našao kao metu i uperio pištolj u mene, tako blizu da sam ga skoro osetila. Nisam znala šta da radim, moji roditelji nisu mogli ništa, samo su stajali i gledali“, rekla je Stanić kroz plač.

Ona je istakla da je vojnik koji je u nju uperio pištolj sve vreme je pokazivao na nju sve dok nisu obuli cipele i bili primorani da uđu u kombi koji je već bio pun i u kome su se nalazili drugi Srb koji su bili njihove komšije.

„Bili smo zbijeni u mraku i nismo znali kuda idemo. Nisam mogla nikoga da pitam jer je bilo besmisleno. Odrasli oko mene su bili uplašeni kao i ja. Odvedeni smo u školu gde smo bili primorani da uđemo u učionicu, a zatim smo se pridružili stotinama drugih Srba koji su već bili tamo“, naglasila je ona.

Dodala je da su tamo saznali da naredna tri dana neće imati hranu.

„Samo ljudi koji su tu nedeljama bili bi dobijali jednu porciju hrane. Malu krišku hleba koja se skoro bila prozirna i jedno kuvano jaje. To je trebalo da se podeli između tri osobe“, rekla je Stanić.

Stanić je dodala da su danima morali da sede jer u prostoriji nije bilo dovoljno mesta ni da se protegnu.

„Oprostili smo se od tate, ne znajući da li ćemo se ikada više videti. Ukrcali smo se u autobus ne znajući da li će nas baciti u jame smrti kao što su to uradili tokom Drugog svetskog rata. Jedino što sam u tom uzrastu mogla da shvatim iz priča moje bake, koja mi je pričala o Drugom svetskom ratu i stradanjima kroz koje je prošla. Kako su mučili Srbe, kako su ih bacali u samrtničke jame i kako su morali da se kriju i kako je nekim čudom preživela“, rekla je uplakano Stanić.

U tom trenutku, istakla je, našla se u istoj situaciji kao i njena baka.

„Kada bismo stigli u koncentracioni logog proveli smo narednih 13 meseci tamo bez znanja šta će se dogoditi. Bili smo gladni i svaki dan smo bili uplašeni. Ulazili bi vojnici da nas muče, da nas provociraju, da rade sa nama šta hoće. Postrojili bi nas za streljanje i tražili da podignemo ruke, pitajući majke koje dete žele prvo da ubiju stavljajući im pištolje u usta, kao da biraju“, nastavila je svoje svedočenje Stanić.

Ona je dodala da se svakoga dana molila Bogu da njena porodica preživi i da ponovo krene u školu kao i pre rata.

„Muškarcima je bilo mnogo gore. Tek kasnije sam preko ujaka saznala koji je bio u posebnom koncentracionom logoru, kao i moj otac i svi ostali muškarci. Ujak mi je pričao o strahotama i šta je sve pretrpeo i šta su mu uradili. Tukli bi ga pendrecima i gazili vojničkim čizmama“, rekla je Stanić.

Dodala je da su vojnici koji su mučili njenog ujaka znali da najpre ugreju ringle na šporetu do usijanja a da su ga potom terali da bosih nogu stoji na njima.

„Nije bilo milosti. Muškarci su bili primorani da rade po ceo dan, a onda bi kao životinje bili vraćeni u koncentracioni logor gde bi ih tukli, a nekad bi premlaćivanja trajala i do pet sati“, naglasila je Stanić.

Stanić je dodala da bi ih vojnici terali da rade čak i ako ne bi mogli da stoje i to bez hrane i bez vode, a ako bi pokazivali ikakve znake slabosti i bili spori udarali bi ih kundacima po glavi.

Rat se za njenu porodicu nije završio ni posle koncentracionog logora.

„Živeli smo u Sanskom Mostu u Bosni, koji je tada bio teritorija pod srpskom kontrolom. Mislila sam da možda možemo započeti novi život. Da ponovo idem u školu i da ponovo mogu da budem dete – šta god to značilo. Iako je to bila teritorija pod srpskom kontrolom, eksplozije artiljerijskih granata su postale moja uspavanka“, rekla je Stanić.

Istakla je da je u oktobru 1995. grad u kojem je živela bio napadnut i da su bežeći od granata jedva ostali živi.

„Bili smo na konjima i fijakerima. Samo žene, deca i starci, ne znajući u kom pravcu idemo. I nekako smo stigli do polja u blizini Banjaluke. Sećam se da sam živela napolju sa hiljadama drugih ljudi. Nismo imali zaklona barem nedelju dana. Shvatila sam da ono što sam prošla, moje detinjstvo, nije bilo normalno, a tek sam imala 11 godina“, rekla je Stanić.

Stanić ističe da sada, kao odrasla osoba, dok razmišlja svom iskustvu i svemu kroz šta je prošla shvata uticaj koji je to što je preživela imalo na njeno detinjstvo.

„Ja i dan danas spavam sa upaljenim svetlom. I dan danas imam noćne more o tome kroz šta sam prošao. Moramo da se potrudimo da naša deca i naše buduće generacije žive u boljem svetu. Oni zaslužuju bolji svet i zaslužuju mir. Niko i nijedno dete ne bi trebalo da prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla“, rekla je Stanić.

Stanić je istakla da je njena dužnost da podeli svoje iskustvo i svoju priču jer ima mnogo drugih koja nisu danas živa kako bi podelila svoju.

Svetlana Stanić: Sve što smo imali tokom rata bili su strah, agonija i muka

Svetlana Stanić, koja je imala šest godina kada su za nju i njenu porodicu, kao i brojne druge, počele ratne strahote u BiH, svedočila je danas na panelu u sedištu UN na temu „Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti“, i tom prilikom između ostalog naglasila da sve žrtve zaslužuju pravdu.

„Sve što smo imali u detinjstvu, u ratu bili su strah, agonija i muka, i brojni užasi u konetracionom logu, što je veoma uticalo ne samo na moje detinjstvo već i život kao odrasle osobe“, rekla je Stanić koja je svedočila nakon starije sestre Duške, na panelu kojem prisustvuju i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.

Iako je, kaže imala samo šest godina urezalo joj se u sećanje kada je iz žbunja, u koje se sakrila, videla kako su vojnici koji su ušli u njeno selo, mučili, prebijali i zlostavljali njenog strica.

Činili su to sve dok nisu bili zadovoljni da su ga dovoljno pretukli, a potom su otišli i ostavili ga da se bori za život, rekla je Svetlana i dodala da je onda kada je bila sigruna da su vojnici otišli otrčala do kuće da traži pomoć.

„Kucala sam, ali niko nije otvarao vrata“, rekla je ona i dodala da su svi u kućama u selu bili toliko prestrašeni da nisu smeli ni da dišu da ih ne bi otkrili.

„Nisam znala šta da radim“, rekla je Svetlana, tada šestogodišnja devojčica i naglasila da stradanja u ratu nisu bila samo na jednoj strani.

„Ratovi nose žrtve na svim stranama, mi smo svedoci toga, nevini civili stradaju, porodice, deca, plaćaju kranju cenu i imamo velike traume koje nas prate ceo život“, rekla je ona.

Svetlana je rekla da su srećni što su preživeli, ali ima i onih koji nisu, i da kao majka troje dece nije u stanju da im objasni šta su uradili njihovi roditelji da bi preživeli. „Niko ne treba da to da preživi“, rekla je ona.

„Priznali smo patnju svih žrtva, naročito dece, koja su iskusila rat i svi zaslužujemo pravdu i nadam se da na ovaj način možemo da je ostavarimo“, kazala je ona na panelu u sedištu UN u diskusiji na kojoj govore žrtve i svedoci rata u BiH.

Ristić: Preko 3.000 boraca Al Kaide došlo u Bosnu da se bori protiv Srba

Svedok zločina u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini Ranko Ristić izjavio je danas da je preko 3.000 terorista Al Kaide je došlo u Bosnu da se bori protiv Srba, ali i protiv Hrvata i da su u tom ratu činili stravične zločine.

„Ovde imam fotografiju tri srpska zarobljenika, tri vojnika koji su donosili hranu drugim srpskim vojnicima. Oni su se izgubili i uhvatili su ih ovi ekstremisti. Sva trojica su bila obezglavljena. Zvali su se Blagoje Blagojević, Nenad Petković i Branislav Đurić“, rekao je Ristić na panel diskusiji „Mi govorimo jer oni ne mogu“, koja se održava danas u Ujedinjenim nacijama.

On je pokazao sliku trojice Srba koji su bili obezglavljeni od strane Al Kaide, kao i sliku borca Al Kaide, francuskog državljanina, koji je držao glavu Blagoja Blagojevića.

Dodao je da je u konačnom napadu bošnjačkih snaga na selo Vozuća 1995. godine za samo nekoliko dana ubijeno 500 Srba.

Ristić je podsetio da su dvojica boraca Al Kaide koji su se borili u Bosni posle toga 2001. godine bili deo tima koji je oteo putnički avion i srušili ga u sedište američke vojske u Vašingtonu.

Ristić je ispričao priču koju, kako je istakao, deli sa stotinama hiljada Srba u bivšoj Jugoslaviji, odnosno priču kakva nije mogla da se čuje u mejnstrim medijima.

Ristić je naveo da je rođen u Zavidovićima, malom gradu u centralnoj Bosni, u mestu u kome se, po njegovim rečima istorija ponavlja.

„U Drugom svetskom ratu, svi Srbi (u okolini Zavidovića) su se priključili otporu nacističkoj Nemačkoj. Međutim, veliki broj Bošnjaka i Hrvata se priključio Hitlerovoj okupaciji Jugoslavije i u velikoj meri su doprineli genocidu i holokaustu. Jedna od tih žrtava bio je moj pradeda Petar Ristić. On je bio heroj iz Prvog svetskog rata. Ali u prvim danima Drugog svetskog rata, komšije iz susednog sela su došli i odveli ga u Jasenovac“, rekao je Ristić.

Objasnio je da je Jasenovac bio veliki logor smrti u NDH i pokazao dokument iz muzeja Holokausta u SAD, koji svedoči o smrti njegovog dede u Jasenovcu.

„Ja sam rođen decenijama posle toga, 1973. i ja sam odgajan i vaspitan kao Jugosloven. Nisam bio vaspitan tako da vidim razliku između Bošnjaka koji su bili muslimani, Hrvata koji su katolici – hrišćani i Srba koji su pravoslavni hrišćani. Moji najbolji prijatelji su bili bosanski muslimani. Mi smo svi srećno odrastali. Nismo ni razmišljali o strahotama Drugog svetskog rata, jer smo mi rođeni posle toga“, rekao je Ristić.

Naveo je da se sve promenilo 1992. godine i da je tada sve više grafita sa nacističkom simbolima i pozivima na ubistva Srba mogao da vidi u rodnom gradu.

Ristić se prisetio kada se 4. maja 1992. godine sa svojim ocem vozio u selo svog dede Gostovići, kada su naišli na blokadu puta koji su organizovali njihovi komšije i bivši prijatelji muslimani.

Naveo je da su njega i oca izvukli iz auta i držali ih na nišanu i kada su završili pretragu automobila naredili su im da se vrate u grad.

„Kada se moj otac požalio, moj prijatelj, moj bivši prijatelj, zove se Senad, pucao je direktno meni iznad glave, onda je cev puščanu stavio na moju slepočnicu i rekao mom ocu ‘vrati se ili ću da ga ubijem'“, rekao je Ristić.

Dodao je da su se nakon toga brzo vratili kući i pokupili sve što su mogli da stave u automobil, poveli su majku i psa i otišli u drugom pravcu.

„Nekoliko meseci smo bili u selu mog pradede i onda su oni (Bošnjaci) počeli da napadaju sela, da pale jedno po jedno i ubijali su svakoga koje je ostajao u selu. I za samo nekoliko nedelja, oni su etnički očistili deo oko Zavidovića, 7.000 ljudi je bilo primorano da se povuče ka planini Ozren u selo Vozuća“, rekao je Ristić.

Naveo je da je u tom selu živela ćerka njegovog pradede Koviljka Ristić-Pašalić, Ristićeva baba-tetka.

Dodao je da su 28. maja 1993. godine došli Bošnjaci iz susednog sela u kuću Koviljke i tamo je silovali, prerezali grkljan i odsekli dojke.

„Dan pošto su otišli, ova fotografija je napravljena. I ovo je moja baba-tetka. Ne znam da li možete da vidite kako je grkljan potpuno bio isečen i izvučen kao neka vrsta trofeja. Kada su završili sa mojom baba-tetkom, oni su otišli u sledeću kuću gde je živela Ranka Pantelić, rođena 1927. I njena sudbina je bila ista kao i od moje bake. Ona je slikana dan posle toga“, rekao je Ristić i pokazao slike Koviljke i Ranke nakon zločina.

Podsetio je da su Hrvati za svega nekoliko dana u Oluji ubili preko 3.000 Srba i proterali više od 250.000 Srba.

Đurić: Najhitniji apel zemljama UN da se suprotstave usvajanju rezolucije o Srebrenici

Ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić saopštio je danas da Srbija najhitnije apeluje na sve države članice Ujedinjenih nacija da se oštro suprotstave usvajanju nacrta rezolucije o Srebrenici.

„Republika Srbija najhitnije apeluje na sve države članice Ujedinjenih nacija da se oštro suprotstave usvajanju nacrta rezolucije ‘Međunarodni dan razmišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine'“, naveo je Đurić na društvenoj mreži X.

Očekuje se da će Generalna skupština Ujedinjenih nacija sutra razmatrati nacrt rezolucije o proglašenju Međunarodnog dana sećanja na žrtve masakra u Srebrenici 1995. godine.

 

 

 

 

 

 

Leave a reply