Ðorđe Vukadinović smatra da Srbija ne sme da pristane na pritiske i ucene da uvede sankcije Rusiji jer bi time ugrozila sopstvene ekonomske interese i pokvarila dobre odnose sa Moskvom koji se, kako kaže, tiču pre svega povoljnog snabdevanja gasom i naftom.

Međutim, politički analitičar Dejan Vuk Stanković ocenjuje da Srbija, posle 22 godine lutanja, mora da ima geopolitiku kao Slovenija, Hrvatska ili Mađarska ukoliko želi da budeo deo EU – a to znači priznanje nezavisnosti Kosova, promenu Dejtonskog sporazuma, distanciranje od Rusije i Kine.

Vukadinović ističe da je Srbija zauzela relativno principijelan stav kada je reč o sukobu u Ukrajini, ali da dalje od toga ne treba da ide zbog samopoštovanja i sećanja da je i sama bila žrtva sankcija, ali i zbog sopstvenih interesa.

Čak i da se sukob sutra završi, pritisak u pravcu sankcija bi se nastavio ne zato što misle da će srpske sankcije ugroziti ili slomiti rusku privredu, kad nisu ni zapadne, već je reč o psihologiji i simbolici. Oni (zapad) žele da pošalju poruku Moskvi: ”evo čak i vaši prijatelji Srbi su vam uveli sankcije”. Zato je taj pritisak toliki, rekao je Vukadinović za Tanjug.

Vukadinović kaže da sukob u Ukrajini, koji traje četiri meseca, ima ”neobične aspekte” i da se očekivalo da će ruska vojska brže napredovati, ali i da će se ruska ekonomija slomiti pod teretom sankcija. Međutim, kako kaže, Rusija pokazuje neobičnu otpornost na sankcije koje se, dodaje, ”kao bumerang” vraćaju na zapad i više pogadaju EU u ovom trenutku nego samu Rusiju.

A od Srbije se traži da sama sebi puca u nogu i da pokvari realno dobre odnose koji nisu samo deklaracije, zdravice, kulturna razmena, već gas i nafta, pogotovo gas koji realno dobijamo povoljno sa perspektivom da ga dobijamo po još povoljnijoj ceni, kaže Vukadinović.

Dodaje da, s druge stane, Nemačka i druge članice EU, kada glasaju za sankcije Rusiji, nađu način da ”ne plate najveću cenu”, pa kažu da ne važe za gas ili da važi samo za naftu koja stiže tankerima.

Ako pođemo samo od ekonomskih interesa, ne smemo da pristanemo na taj pritisak i neku vrstu ucenu. A videli smo da od evrointegracija nema ništa i to znaju svi u Briselu, Beogradu, Skoplju, Tirani, kaže Vukadinović.

Komentarišući nedavni samit EU-Zapadni Balkan, ističe da su dve poruke te konferencije dominantne. ”Prva sa strane Brisela zemljama kandidatima Zapadnog Balkana mogla bi se sažeti u formulaciju ”čekaj me, ja sigurno neću doći”. Uz nešto malo šećernog preliva oni su rekli da zemlje ne računaju na članstvo, bar ne brzo, uprkos svim naporima i trudu koje su ulagale”, navodi Vukadinović. Dodaje da je ta poruka izazvala nezadovoljstvo zemalja kandidata sa Zapadnog Balkana, posebno zbog činjenice da su, kako kaže, preko reda Ukrajina i Moldavija dobile kandidaturu i da im se iz političkih razloga zbog sukoba u Ukrajini, progledalo kroz prste.

Tu se pokazalo da Brisel odluke, koje bi trebalo da se donose na osnovu određenih kriterijuma, donosi prema dnevnopolitičkim interesima i motivima, a da su političke elite u zemljama Zapadnog Balkana, koliko kod bile evrofilne, izigrane.
Vukadinović je kazao da je reakcija na to jačanje inicijative Otvoreni Balkan koja, kako smatra, ne treba da se gleda kao ”utešna nagrada” za članstvo u EU, već kao logična reakcija da se zemlje Zapadnog Balkana okrenu sebi i svom okruženju.

”Treba gledati da interesi Srbije ne budu izigrani i da ne budemo žrtva nekog novog regionalnog udruživanja kao što smo bili nekoliko puta u istoriji. Ali, sama ideja da se poboljšavaju regionalne veze je dobra posledica grubog otkačinjanja koje su zemlje doživele na samitu u Briselu. Regionalno povezivanje uz brigu o sopstvenim interesima jeste dobar put”, ističe Vukadinović.
Ukazuje da bi poruke Brisela mogle da deluju obeshrabrujuće za nastavak procesa reformi, ali da sve zemlje regiona, uključujući i Srbiju, treba da rade na njihovom sprovođenju, pre svega zbog svbojih građana.

Glasanje u V. Trnovcu menja snagu SPS, tri opcije za novu vladu

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković kaže da ishod glasanja u Velikom Trnovcu, koje je peti put zakazano za 30. jun, može da promeni snagu SPS u republičkom parlamentu i političku poziciju te stranke u pregovorima o budućoj vladi.
Stanković kaže da je problem sa čestim ponavljanjem glasanja na jednom biračkom mestu u Velikom Trnovcu u organizaciji izbornog postupka, ali u političkoj klimi koja vlada u opštini Bujanovac.

Ulog nije mali, to je jedno poslaničko mesto koje treba da pripadne SPS što menja njihovu snagu u parlamentu i političku poziciju u procesu pregovora o novoj vladi, kaže Stanković za Tanjug.

Govoreći o formiranju nove vlade, kaže da su moguće tri opcije, a da je prva – vlada kontinuiteta koja, kako kaže, podrazumeva nastavak saradnje SNS i SPS. Postoji takođe, opcija SNS i manjine, dok je treća opcija da vladu formira SNS sa nekim trećim političkim partnerom.
Kako kaže, ta opcija počiva na uzajamnom poverenju i partnerskom odnosu koji traje deset godina, budući da oko krupnih političkih pitanja nema velikih razlika između te dve partije.

Kao drugu opciju vidi saradnju sa nacionalnim manjinama što je, ocenjuje, komfornija pozicija za SNS koja, s druge strane, strukturalno menja političku dinamiku jer, kako kaže, SNS stavlja u položaj da zavisi od manjinskih stranaka.
”Te stranke koliko su lojalne Srbiji, malo više su lojalne matičnim državama iz kojih potiču. Takođe, manjine ne vole da budu tas na vagi, one se najčešće se pridružuju vladajućoj koalciji, ali ne vole da budu neko ko odlučuje”, navodi Stanković.

Treća opcija je, dodaje, formiranje vlade u kojoj bi se SNS povezao sa političkim partnerom koji ne pripada desnici i nije SPS, a koji bi mogao da bude eventalni partner u odlukama koje bi se se odnosile na pozicioniranje zemlje po pitanju evrointegracija, a pre svega sankcija prema Rusiji.
”Za tako nešto, što teorijski nije nemoguće, u praktičnom smislu postoji jako mali prostor jer za to nisu spremni ni javno mnjenje niti biračko telo SNS, ali ni biračko telo koje podržava opozicione proevropske političke partije kao što je stranka Dragana Ðilasa ili neke druge koje su ušle u parlament. To figurira kao teorijska opcija, ali čini mi se da ta opcija teško može da ima ozbiljnije političko utemeljenje i praktičnu razradu””, smatra Stanković. Ističe da je formiranje vlade ”funkcionalan posao” i da treba da se obezbedi saglasnost oko programa i konkretnih odluka, ali i stabilnost.

A stabilnost se uspostavlja sa partnerom koji sa vama ima iskustvo pozitivne saradnje i sa kojim imate visok nivo poverenja, navodi Stanković.

Na pitanje kako vidi poruke Brisela sa samita EU-Zapadni Balkan i da li deli mišljenje da je jedan od glavnih utisaka solidarnost koju su pokazale Srbija, Severna Makedonija i Albanija i važnost regionalne saradnje s obzirom na neizvesnost procesa evrointegracija Zapadnog Balkana, Stanković kaže da je regionalna saradnja za Srbiju važna i ekonomski i politički i da u nedostatku volje u Briselu da se krene u pravcu integrisanja Zapadnog Balkana, narodi u regionu moraju da se sami snalaze sami. Kako kaže, Otvoreni Balkan je projekat koji govori da narodi u regionu ne čekaju da ih prime u Brisel, već uzimaju sudbinu u svoje ruke sa resursima kojima raspoložu, a koji nisu veliki.

”Dobro je da se sarađuje, mnogo bolje je da se razgovara, nego da budemo na političkoj ratnoj nozi u kontinuitetu”, ističe Stanković.

Dodao je i da je samit potvrdio da je proces pristupanja EU već dugo vremena politički navodeći da se od Srbije traži da prihvati zapadnoevropsku verziju ishoda ratova iz devedesetih godina, a to, kaže, znači priznanje nezavisnosti Kosova, promenu Dejtonskog sporazuma, distanciranje od Rusije i Kine.

”To su spoljnopolitički uslovi i ne treba da se zavaravamo da će biti promenjeni”, kaže Stanković.

Dodaje da ulazak u EU u političkom smislu znači i popravljanje odnosa sa SAD i smatra da nije slučajno ambasador Kristofer Hil rekao da Srbija treba da razmatra članstvo u NATO primetivši da su sve zemlje istočne i srednje Evrope ušle u EU onda kada su postale članice NATO-a.

Bojim se da posle 22 godina lutanja moramo da imamo geopolitiku kao Slovenija, Hrvatska ili Mađarska ukoliko želimo da budeo deo EU. Možemo da se zahvalimo i kažemo da imamo druge načine da štitimo svoje interese, a da bilateralno sarađujemo, ili da konačno presečemo i krenemo put kojim su krenule te zemlje. Treći put ne postoji, smatra Stanković.