Svakodnevna humanost koja se ne vidi
Zoran Zdravković, dugogodišnji aktivista i jedan od osnivača Udruženja „MI“ iz Niša, već godinama svakodnevno radi sa decom i odraslima sa Daunovim sindromom i drugim oblicima mentalnih poteškoća. Njegov rad, zajedno sa porodicama i saradnicima, zasniva se na jednostavnim, ali često zanemarenim vrednostima – prisutnosti, razumevanju i zajedništvu.
„Njima ne treba mnogo – kontakt, topla reč i osećaj da nisu sami“, kaže Zdravković. „Kada su zajedno, tada su najsrećniji.“
Atmosfera prihvatanja i pripadnosti, ističe on, ima daleko veći značaj od povremenih događaja ili akcija. „Ovo nisu izleti iz svakodnevice – ovo je njihov život.“
Udruženje kao jedino sigurno mesto posle škole
Maја Zdravković iz Udruženja „MI“ naglašava da je njihovo udruženje često jedino mesto gde osobe sa Daunovim sindromom mogu da borave nakon završetka školovanja.
„Posle osamnaeste godine, sistem se za njih praktično završava. Ovde se druže, piju kafu, razgovaraju, a roditelji razmenjuju iskustva. To nam svima mnogo znači“, kaže ona.
Zoran Zdravković dodaje da je socijalna izolacija jedan od najvećih problema:
„Nama je važno da su viđeni. Da neko dođe, sedne sa njima, popije kafu. Društvo im je najvažnije.“
Inkluzija postoji – ali nije potpuna
Sagovornici se slažu da je inkluzija danas vidljivija nego ranije, ali i dalje daleko od potpune.
„Nije dovoljno da budu samo prisutni u društvu“, ističe Zdravković. „Cilj je da budu ravnopravni.“
Prema njegovim rečima, u Nišu živi veliki broj osoba sa mentalnim invaliditetom, dok su udruženja često jedina realna podrška. „Mnogi ljudi žive povučeno, a neki iz kuće izađu svega nekoliko puta godišnje“, upozorava on.
Administracija kao prepreka pomoći
Iako grad Niš izdvaja sredstva za rad udruženja, birokratija ostaje ozbiljan problem.
„Najviše energije trošimo na papirologiju“, kaže Maја Zdravković. „Rad sa ljudima nam je najlakši deo.“
Posebno se ističe potreba za sistemskim rešenjima, poput statusa roditelja-negovatelja. „Roditelji koji su 24 sata uz dete moraju imati sigurnost i osnovna prava“, naglašava ona, navodeći lična iskustva porodica koje su zbog brige o detetu morale da napuste posao.
Predah koji mnogima nije dostupan
Usluga predaha za roditelje postoji, ali nije dostupna svima.
„Postoje ustanove koje pružaju ovu uslugu, ali ne prihvataju nepokretnu decu“, kaže Zdravković. „A upravo tim porodicama je pomoć najpotrebnija – makar na dan ili dva.“
Ove priče, saglasni su sagovornici, nisu izuzetak već pravilo za veliki broj porodica.
Vidljivost kao prvi korak ka ravnopravnosti
Priča o Udruženju „MI“ podseća da su istinski heroji oni koji bez reflektora, svakog dana, grade prostore sigurnosti i dostojanstva za najranjivije članove društva.
Kako poručuje Zoran Zdravković:
„Nemoj da nas žališ – budi nam prijatelj. Dođi, sedi sa nama i smej se.“
