Godišnjica najveće mirnodopske rečne nesreće u istoriji Balkana, u kojoj je 1952. godine na ušću Save u Dunav stradalo više od 130 ljudi i dece, navršava se danas, a jedan od retkih preživelih, penzionisani profesor Zemunske gimnazije Mihailo Grkinić (91) kaže da mu je želja da se sačuva sećanje na naš, srpski “Titanik”. Grkinić jedan od tridesetak preživelih, tada student geografije, za Tanjug kaže da mu je svakim danom sve više žao što nikada nije postavljena tabla koja bi podsećala na tragediju broda “Niš” i taj 9. septembar i što ni ovu godišnjicu niko ne obeležava bar kao nekada, kada su na ušću, u reku puštali venac sa 130 sveća.

“Tragedija zemunskog ‘Titanika’ odlazi u zaborav, dok priča o pravom ‘Titaniku’ iznova i iznova, obilazi svet”, rekao je Grkinić.

Profesor navodi da mu vreme nije obrisalo sećanja na tragediju, zbog koje je bila raspisana trodnevna žalost, da i danas pamti detalje nesreće i ljudske sudbine, kao i ono što su tada pisale “Politika” i “Borba” o toj najtežoj nesreći na našim rekama.

 Dodaje da su se i on i preživeli i porodice stradalih nadali da će knjiga “Brodolom” Vladana Arsića, pogurati stvari da se napravi obeležje kako se taj strašni dan ne bi zaboravio.

“Česi su na reci gde se udavilo desetak meštana postavili spomen tablu, oni neguju kulturu sećanja”, rekao je Grkinić i izrazio žaljenje što je kod nas jača kultura zaborava.

Koliko su okolnosti toga dana bile teške govori i činjenica da takvo nevreme nikada više nije video i to što je nesreća pokazala da je ni najiskusniji nisu preživeli.

“Vera Erdeljan se udavila, bila je prvak u plivanju, a njena hroma drugarica i neki neplivači uspeli su da prežive”, navodi Grkinić i dodaje da je stradao i kapetan duge plovidbe Tomašić, koji je prošao sva svetska mora – isplivao je, ali mu je srce otkazalo na obali kod Nebojšine kule.

Grkinić kaže da je tog dana, vraćajući se sa fakulteta, utrčao na brod gde je video razrednu iz gimnazije i domara koji je nosio punu korpu starih novina iz “Politike” za brisanje prozora.

“Kažu da je ta korpa pomogla nekome da se spasi”, kazao je Grkinić i dodao da je njegovu razrednu spasao Vasa, koga je u avgustu srušila na popravnom, a domara Acu niko.

Naveo je da je taj 9. septembar bio sunčan da, ali da je vetar udario iznenada i da se brod prevrnuo.

“Padao je grad veći nego kokošije jaje, udarao nas je, nisam znao kako da sačuvam glavu, … više me je to plašilo nego sve ostalo”, rekao je i dodao da, uprkos svemu, nikada nije bio smireniji.

Još pamti i čoveka koji je srećan isplivao na obalu misleći da je spasao svoje dete, ali je spasao tuđe… njegovo se utopilo, kasnije se uspostavilo.

Penzionisani profesor Zemunske gimnazije, koja u oktobru obeležava 164 godine postojanja, a u koju je išao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kaže da je posle spasavanja pomagao da se ubace ljudi u vojni kamion, da ih odvezu na VMA.

Podseća da je brod “Niš” tog dana bio krcat, jer je most bio zatvoren, da je to bila tragedija zbog koje je proglašena trodnevna žalost.

“Mnogo nas je imalo stalne karte. Brod je bio krcat, a kapacitet 60, 70 putnika. Bilo nas je više od 130, po našim procenama i 150, a nas 28, 30 se spasilo, ostali su se podavili”, kazao je Grkinić koji dodaje da je od svih koji su preživeli danas živo još njih nekoliko, ali da oni nisu više u stanju da govore.

Grkinić kaže da mu vreme nije pomoglo da zaboravi tragediju, kao ni mašinistu Dragana Jovanovića, koji je kasnije doživeo nervni slom, jer se smatrao odgovornim za smrt mladog kolege koga je zamolio da odradi još tu jednu vožnju, pa da ide kući.

Istraga je pokazala da je razlog nesreće viša sila i neverovatan splet okolnosti. Govorilo se i da je težište broda pomereno pri zameni parne mašine znatno lakšim dizel motorom, kao i da je na mestu nesreće korito reke produbljavano, što je bio jedan od razloga za rečni vrtlog.

Izveštaji iz tog vremena, kako su pisali mediji, a pisali su mnogi i kasnije, i “Frankfurter algemajne cajtung”, govorili su o najmanje 126 žrtava, ali tačan broj nije utvrden. Bila je to najveća tragedija u istoriji jugoslovenskog rečnog brodarstva.

Naporima posade broda “Soča” brod je do jutra izvađen sa dubine od 14 metara. Gnjurci su zatekli jeziv prizor – mrtvog mornara i još 55 leševa, od toga sedmoro dece.

Među preživelima bio je i tada učenik prvog razreda gimnazije, Miroslav Višnjić (1936-2017) koji je kasnije postao novinar i dopisnik agencije Tanjug sa Bliskog istoka.

Neke od žrtava sahranjene su i u Sarajevu, Zagrebu i Mostaru, Stradale u Beogradu i Zemunu ispratile su desetine hiljada sugrađana.