OD ORMARA DO DEPONIJE: GDE ZAVRŠAVA NAŠA ODEĆA?
Čak 30 odsto naše neiskorišćene odeće završi na đubretu, zajedno sa komunalnim otpadom koji ne može ponovo da se reciklira. Pritom, mnogi odevni komadi koje kupujemo često su puni hemikalija koje se vremenom razgrade i loše utiču utču na okolinu i naše zdravlje. Šta je rešenje? I možemo li da utičemo na to ukoliko, najpre, ne gomilamo odeću koju posle bacamo?
Izgleda da su ormari postali premali za svu našu garderobu. Mnogi verovatno ne mogu da odole kada prođu pored nekog izloga, jer se moda stalno menja, a novih stvari nikad dosta. Da li kupujemo i više nego što nam je potrebno? Nišlije ocenjuju da živimo u potrošačkom društvu. To potvrđuju i stručnjaci.
„Mi smo veliki potrošači tekstilnih proizvoda, a tekstilna industrija jedan je od najvećih zagađivača“, kaže prof. dr Maja Radetić, redovni profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
„Morali bismo nešto da učinimo po tom pitanju, da smanjimo potrošnju, da kupujemo ono što nam zaista treba.Treba da vodimo računa o održavanju i negi odeće, da ona što duže traje, da to može možda da koristi neko posle nas, da doniramo nekoj dobrotvornoj organizuji“, dodaje Radetić.
Istraživanje koje je radila u okviru programa za razvoj Ujedinjenih nacija pokazalo je da oko 30 odsto odeće završi sa komunalnim otpadom, što znači da dalje ide na deponije.
Prof. dr Maja Radetić kaže da Evropska unija ima u planu da od 2025. godine uvede sakupljanje tekstilnog otpada. To znači da bi u našoj državi trebalo da postoji posebna strategija, ali i kontejneri za odlaganje tekstilnog otpada, koji bi se dalje sortirao. “Ekološki otisak mode/tekstilne industrije“ bila je i tema njenog predavanja u EU info kutku u Nišu.
„Ta odeća bi odlazila u ugrožene porodice, a ono što ne može, išlo bi u reciklažne centre, te bi tekstil mogao da doživi nov život, bilo kao nova odeća. Kod nas je to jako teško, mi nemamo uslove, ni infrastrukturu da bi se to zaista realizovalo, ali može da se proizvede tehnički tekstil koji ima jako veliku upotrebnu vrednost. Sve su ovo stubovi modela cirkulane ekomonije.“
Odeća koja završi na deponiji, vrlo često se više ne može reciklirati.
„Biorazgradiva vlakna, kao što su pamuk, lan, konoplja, vuna, tokom vremena se razgrađuju. Međutim, tokom biorazgradnje se emituju gasovi koji utiču na efekat staklene bašte, ugljen dioksid, metan – što nije prihvatiljivo. S druge strane, ukoliko su to sintetska vlakna, period njihove razgradnje je jako dugačak, ponekad I nekoliko stotina godina. Mi zaboravljamo da nemamo čista vlakna, to je obojeno, tu se nalaze različite hemikalije koje se koriste u proizvodnji koje tokom vremena kreću da se oslobađaju“, objašnjava Radetić.
Hemikalije ulaze u zemljište, podzemne vode, potom površinske vode, što ima jako negativan efekat na životno okruženje, pa I na nas same.Možda je ovo podsetnik svima nama kao potrošačima da promenom navika utičemo na smanjenje ekološkog otiska tekstilnih proizvoda.
