Najveći problem osoba sa invaliditetom ( u daljem tekstu: OSI) i dalje je zapošljavanje. Zakon postoji, ali i mogućnost da poslodavci, umesto da zaposle OSI, plate penale.

Uz to, i dalje postoje i fizičke barijere, kao i nepristupačnost radnim mestima – nema rampi, nema gestovnog prevodioca za gluve, navode kao primer u Centru za samostalni život OSI u Nišu. I još dodaju da, nažalost, postoje pojedinci koji i iskorišćavaju volonterski rad OSI, a zapravo im nikada ne pruže pravu šansu da se zaposle. Rešenje vide pre svega u obrazovanu, ali i osnaživanju OSI za ravnopravnu utakmicu na tržištu rada.

U Celoj Srbiji je zaposleno svega 1, 3 % OSI. To tvrde u Centru za samostalni život OSI Niša, za razliku od podataka sa tržišta rada koji kažu da je taj procenat 10 puta veći.

 

Oni smatraju da ako OSI bude uposlena po ugovoru  na privremenim i povremenim poslovima ili ugovorom o delu ili bilo kojim drugim, osim ugovora o radu da je to zaposlena osoba. Ali nemaju evidenciju da je ta ista osoba posle dva-tri meseca ili pet-šest koliko taj ugovor traje, te osobe više nisu zaposlene. Mi smo vodili neku evidenciju. Oni kažu ima 13% zaposlenih OSI. Ama, nema! Ako sam ja, recimo, radila po ugovoru o delu, a posle isteka mi ugovor nije produćen, ja više nisam zaposlena, obrazlaže Katica Ranđelović , predsednica Centra za samostalni život OSI Niša

Prošlo je skoro 15 godina otkako je usvojen zakon o zapošljavanju OSI. Po njemu, svaki poslodavac sa više od 20 zaposlenih ima obavezu da zaposli OSI, ali je poražavajuće to što se određeni broj poslodavaca ipak opredeljuje za zakonsku mogućnost da umesto toga plaća penale.

U Centru za socijalnu politiku tvrde da iako je taj budžetski fond namenjen zapošljavanju OSI mnogo veći, broj zaposlenih OSI nije.

Cifre su veoma povoljne u smislu prikupljanja sredstava – više su se nego duplirala u odnosu na početak primene zakona. Međutim, nažalost, sredstva koja se koriste za namenu – za zapošljavanje OSI su manja nego što su bila 2010.godine. Zašto je to tako? To bih i ja volela da znam i to je pitanje za državne organe, pre svega za ministarstvo finansija. Nažalost, ne više od 20 do 30 % prikupljenih sredstava iz tog budžetskog fonda koji je nastao na osnovu Zakona o rehabilitaciji i zapošljavanju OSI, koristi se za ono za šta je namenjeno, tvrdi Katarina Stanić iz Centra za socijalnu politiku iz Beograda.

Drugi je problem što se u priličnom broju slučajeva, umesto inkluzivnog stava društva, tj. poslodavaca, primećuje diskriminacija.

I dalje je veliki problem zapošljavanje OSI, posebno zbog nedostatka obrazovanja. I ono malo OSI koji su obrazovani ne mogu da se zaposle jer ta radna mesta njima nisu dostupna, nisu pristupačna. Tu mislim i na fizičke prepreke, ali i na nedostupnost gestovnog prevodioca,  prilagođena mesta za slepe i slabovide, bar je tako u Nišu.

Imamo dva diplomirana psihologa koji su godinama na tržištu rada! Jedna od njih je radila sve volonterski i stekli smo utisak da da to pojedinci zloupotrebljavaju.  Mislim da im ne daju pravu šansu jer smatraju da kao OSI imaju neka ograničenja, kaže Katica Ranđelović.

Upravo ekonomsko osnaživanje OSI u potrazi za poslom cilj je projekta Caritasa pod nazivom „Posao po meri OSI“.

Cilj našeg projekta je ekonomsko osnaživanje OSI, kako bi se lakše snašle na tržištu rada i nađu odgovarajući posao, u skladu sa svojim ograničenjima, ali i potencijalima. Vrlo često se zanamaruje da takve osobe, osim ograničenja, poseduju i kapacitete. Caritas ima ulogu motivatora OSI da uvide svoje potencijale i ta motivacija bi se ostvarivala kroz radionice od kojih je svaka usmerena ka pojedinačnoj temi – komunikaciji, asertivnosti,  upravljanje vremenom, stresom, rešavanje konfilakata, objašnjava Dušan Đorđević, karijerni savetnik za OSI u Caritasu

Precizira da su to sve tzv. meke veštine koje su potrebne i u životu i u radnom okruženju svima, a njima još i više.

Posebno njima jer su pojedine OSI sklone tome da negiraju svoja ograničenja, pa ne žele da stave to u prvi plan. Ipak, to je neoophodno kako bi mogle da rade svoj posao.

Očekujemo da ove osobe budu osnažene, da nastupaju ravnopreavno sa ostalim kandidatima kad apliciraju za posao, da budu svesne svojih potencijala, a ne da se  osećaju izolovano jer je dobro poznato da OSI, sem fizičkih, imaju i psihološke i socijalne i ekonomske prepreke u nalaženju posla, kaže Đorđević .

Projektom je obuhvaćeno oko 800 OSI, sem onih u Nišu i u Beogradu, Suboticu, Valjevu, Novom Sadu i Zrenjaninu.

Šta je rešenje?

Korak dalje, u Centru za samostalni život OSI Niša, vide u obrazovanju. Ali i obrazovne instituticje, ocenjuju, još nisu sve dovoljno inkluzivne.

Pre svega da obrazovne institucije budu dostupne i pristupačne za OSI. Da bi mogle da steknu adekvatno obrazovanje i da bi mogle da traže posao.To isto važi i za preduzetnike i za javna preduzeća, ne samo kao klijente i mušterije, već i da ih upošljavaju, kaže Katica Ranđelović

Centar ima 65 članova, oni su i članovi drugih matičnih organizacija, a samo desetak njih je uposleno.

Do(g)rađivanje sistema

I dok u Centru za samostalni život procenjuju da se i same OSI trude da dođu do posla, u Centru za socijalnu politiku smatraju da i tu ima mesta za napredak, kako od strane OSI, tako i u samom sistemu.

Ono što je još pokazalo naše istraživanje  je da ima puno da se radi na samoj aktivaciji OSI, da su OSI sa trećim stepenom invaliditeta potpuno trenutno onemogućeni da učestvuju na tržištu rada, a jedan od razloga je što zakonska regulativa za radne centre gde bi oni mogli da budu angažovani i posle 15 godina nije završena, tako da je ovo još jedan apel državnim organima da se ta regulativa konačno završi i da oni dobiju priliku da se radno angažuju, kaže Katarina Stanić.

A zaštitne radionice?

Tzv. zaštitne radionice su, ocenjuju u Centru za socijalnu politiku, takođe problem.

U dubinskim intervjuima smo shvatili da je podrška njima opala, da su do 2017. imali mnogo bolju podršku nego sada – sada ne mogu da dobiju pomoć za zarade za stručna lica kao ranije i još neke programe za poboljšanje uslova u zaštitnim radionicama. Tako da i tu vidimo manjak sredstava u donosu na prethodni period, kada je bilo manje sredstava u fondu, ali je više ulagano u zapošljavanje OSI nego sada, tvrdi Stanić.

***Ovaj tekst deo je projekta sufinansiranog sredstvima Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.